Jutra posle burnih noći
By admin On 13 Sep, 2008 At 11:20 PM | Categorized As | With 1 Comment

Robespjer ili džeparoš

Ne znam koliko ti uspeva da živiš za sebe? Lakše je živeti za druge, mada nećeš pronaći puno onih koji misle isto tako. Snaga samoobmane, navodnog trajanja radi bića koja ti nešto znače, znatno je jača od hrabrosti potrebne da se prizna tako jednostavna istina: ako je život jedan, živiš ga zbog sebe i za sebe. Sebičan? Zaista ne mogu da verujem šta je od tebe postalo. Mejnstrim članica udruženja vernih žena? Verovatno se sad tako i oblačiš. Cipele sa poluvisokom štiklom i kaput kupljen na rasprodaji. Ženstvenost zaboravljena u jutarnjem strahu da ćeš zakasniti na posao i izgubiti svojih deset procenata stimulansa. Nadam se da grešim i zato učini ma šta da me razuveriš.

Tako je mučno gledati iz dana u dan vlastito okruženje, neodabrano i neselektirano, nametnuto i nametljivo. Ne sporim, ima sjajnih ljudi koji mi ulivaju veru da nisu sva jutra svanula nakon teških noći. Mada, koliko je to uopšte i važno. Ono što je u tebi, ono što je u meni, u ma kome, može li to iko da istinski učini drugačijim? Slabićima da, ali nikada nisam zaista verovao da spadaš u tu klasu. Pomalo te peckam, grickam za uvce i šapućem ponekad skaredne reči, tek da proverim da li si „ostala uvek ista“. Dovoljno hrabra da budeš svoja, naravno do granice koja neće preći u smešno osobenjaštvo. Znaš, čak i u tom kaputu uspeva ti da se izdvojiš iz mase bez imena i lica.

Ne poznajem dovoljno svet koji dolazi na pozornicu, ali, valjda zato što gomilam godine, bolje vidim one nesrećnike nego odlučne i samouverene Robespjerove naslednike. Tek zakoračili na asvalt života, a već robotizovano isprogramirani i dosadni. Čak i licemerno uštrojeni. Od kako sam uhvatio onog tužnog i trapavog dečaka kako mi vršlja po rečenicama, tekstovima, slikama, rangovima, po mojim „matičnim brojevima“, kako pokušava da postane veći tako što će moja najmanje važna dela učiniti manjim, našao sam se na raskrsnici između smeha i gađenja. Dobro, preduzeo sam šta treba i sad imam priliku da se sjajno zabavljam, ali me to ne čini zadovoljnim. Zaboga, kakav je to svet u kojem „revolucionari“ imaju etiku jeftinih džeparoša? Od kad su me zamolili da još uvek ne preduzimam ništa, kao da mi je laknulo – neko drugi će već da obavi onaj prljavi deo posla koji nikada nisam voleo. Koriste malog Dantona kao pokusnog zeca, a on to uopšte ne zna. Mada, sve mislim, shvatiće, odustaće od tih slinavih ostataka znanja koje je pretvorio u golu destrukciju. Zamisli, toliko vremena, skoro čitave dane i mesece, uložiti u obesmišljavanje drugog, u biti nevažnog po vlastiti život? Zaista treba biti silno nesrećan da to činiš. „Tamo“ su mi rekli da ih ima na desetine i da je sve to nešto poput izgubljenog samopouzdanja i potrebe da se potvrde u vlastitim očima. Još jedna izgubljena generacija. Bože, dokle tako.

………………………

Cveće i plastika

Ovde ne postoji sredina, odmeren stav, uravnotežen pogled, dostojanstvena blaga rezerva prema sopstvenoj rečenici. Poput vremena kada je blesavi Kaligula poverio važan posao svom konju, ne pitavši ga za kvalifikacije, i mi se nalazimo okruženi civilizacijskim smećem koje niko neće odneti na deponiju. Nema je. Ogromnoj većini ovo đubre je mirišljavi buket cveća – za nešto drugo i ne znaju.

Rastureni na milione ničega, smešteni u sobu u kojoj je neko bacio nečist u pera ventilatora, lagano gubimo potrebu da podignemo guzicu sa poda ili vrisnemo u gnevu. Nema ni gneva, jedino je pod tu. Dno.

Čuješ polustvorene ljude koji, mladi i određeni da povedu kolonu, zapravo blebeću u šuplje, buncaju himnu očaja i ponavljaju bedne fraze, polurečenice iz televizijskih emisija i loših novina. I misle da misle. Kad sam dobre volje, a to je sve ređe, čitam ta jalova mudrovanja iz kojih kipi etika laži. Moj slatki Bože, ovim sitnim lopovima dao si priliku da se igraju svetom!

Zamisli nesrećnika koji o svemu ima „mišljenje“ i tvrd moralni gard kako pretura po brojkama vlastite egzistencije i pokušava da svoj jad i poraz pretvori u nadmoć silnika. Zamisli „ma ja mogu“ filozofiju datu nepismenom luzeru, jadničku koji će, koliko sutra, biti zapanjena žrtva vlastite bahatosti i gluposti. Scena iz holuvudskih filmova: užasnuti iznajmljeni nikogović dobija završni udarac u času kad je smešak pobede već ozario njegovo lice. I s takvima moraš da živiš, budeš uljudan i paziš da im previše ne rasturiš dostojanstvo koje misle da imaju. Da ne postaneš isti. Ili isto ništa.

Svet je u rukama smešnih ništarija, propalih na svakoj stazi kojom su pošli. Poznaćeš ih po kineskim patikama i plastičnim majicama koje smrde na znoj, po tome što znaju cene svim jeftinim sitnicama, ali ne i skupim stvarima. Siromaštvo je izbor, nije sudbina. Od te istine beže kao od senke smrti.

Još jedno jutro, sveže, skoro ledeno…prija nešto malo zaostale prirode u ovoj plastičnoj kanti.

……………………………….

Odavno su u maglu pluskvamperfekta potonuli sitni detalji naše prve kovinske mladosti, komadići snova i jave izmešani u plastičnoj činiji sećanja, ona leta, iznenadni grad i, zatim, topla letnja kiša…Toliko toga od čega se sastojala naša naivna prva ozbiljna mladost. Kao spremanje za izlazak u grad, subotom uveče, mislim da je obično sat šetao oko broja šest…Odlazili smo rano i vraćali se rano. I uopšte, mnogo toga smo učinili prerano, izgubivši tako zauvek priliku da se blesavimo u prvom snegu, smejemo pod lipama koje su tek procvetale, šapućemo prostakluke u mračnim uglovima tuđih kapija. Toliko ajnfora koji čuvaju naše senke u svojim postojanim zidovima! Ali, čak i tamo, u toj erotičnoj pomračini, vreli od želje, čak i u tim trenucima kad mladost odbacuje misli, negde na dnu naših ličnih kokpita nalazio se otmeni, ali suvišan osećaj mere. Tako smo to zvali – osećaj mere!? Kakvo ime i kakva greška. Jer, sve je to bio samo strah pred nekim zakonima koje su nam podmetnuli i zauvek nas njima okovali. I danas ga nosiš? Mislim, posle četrdesete trebalo bi već stati sasvim na svoje noge..Zar ti je i to malo?

……………………………………..

Nemoj da pričas punim ustima! Da, ozbiljno govorim, mada znam da te to nervira – koliko su ti samo puta tu „obrazovnu rečenicu“ izgovorili roditelji, babe, dede i ko bi pamtio sve te autoritete koji su ulivali velike istine o svetu u tvoju zbunjenu glavu. Dobro, i moju, pa nisam rastao pod staklenim zvonom… Ali, stvarno sad mislim „izistinski“. Pričati telefonom i žvakati neku jeftinu brzu hranu, ipak je to ispod tvog nivoa gospođe u dobroj odeći i dobrim godinama. Mada, za ovo drugo, još nisam odgonetnuo zašto se koristi taj glupavi izraz – dobre godine. No, sad razumem, pa ti si na ulici! Zaboga, da li si do pre jednu deceniju mogla sebe da zamisliš kako jedeš u Bulevaru revolucije, pardon Bulevaru Kralja Aleksandra, i pri tom mumlaš u telefon? Moja predstava o tebi nikako se ne uklapa u tu prozaičnu sliku.

Da, žuriš na posao, nisi stigla da doručkuješ, gladna si, a ja sam našao baš sad da pritisnem dugme iza kojeg je ukucan broj tvog mobilnog telefona. (Zaista ima nečeg kretenskog u toj bednoj sintagmi „mobilni telefon“. Čak mi se ona blesava „lijepa“ varijanta mobitel nekako više dopada. Čekaj, ali ti ne ideš pešice na posao, ti nisi prepešačila pet kilometara u brzom ritmu još od srednjoškolskog sleta za Dan mladosti. Šta se, zapravo, događa?

Sva ta buka oko tebe, tvoj nesređeni uplašeni glas…ne, to se ne događa! Znaš da smo uvek voleli da ponavljamo onu glupost „loše stvari se uvek događaju drugima“…Ali ovaj put…

Nekog pozivam, ali više nisam siguran da je to pravi broj, ni prava služba…ništa nije pravo. Ništa.

Displaying 1 Comments
Have Your Say
  1. […] This post was mentioned on Twitter by Драган Зарић, Dragan Radović. Dragan Radović said: Jutra posle burnih noći – Ostaci dana na naš način – @kovinekspres http://bit.ly/7IcRY8 […]

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>


Spam protection by WP Captcha-Free